Jan 27

Vrnjačka Banja i Prvi svetski rat



Istorija korišćenja vrnjačkih mineralnih voda seže u duboku prošlost, o cemu svedoči pronađeni rimski izvor prilikom kaptaže vrnjačke tople mineralne vode 1924. godine i mnoštvo novčića sa likovima rimskih imperatora. Postoje pouzdani podaci da su meštani sela Vrnjaca i okoline sredinom XIX veka koristili toplu mineralnu vodu za lečenje.

Ipak, istorija moderne banje u Vrnjcima vezuje se za 1868. godinu, kada je kruševacki okružni načelnik Pavle Mutavdžic sa nekolicinom dobrotvora i viđenijih ljudi formirao Osnovatelno fundatorsko društvo kiselo-vruće vode u Vrnjcima. Iste godine izvršena je kaptaža dva izvora tople mineralne vode i počelo se sa izgradnjom banjskih objekata, pre svega kupatila. Prva sezona naredne 1869. godine potvrdila je opravdanost osnivanja jednog takvog udruženja i perspektivu nove banje. 
Vrnjačka Banja počinje da se razvija u moderno lečilište osamdesetih godina, kada banja u Vrnjcima prelazi u državne ruke, a naročito posle izgradnje vile generala Jovana Belimarkovića, namesnika kralju Aleksandru Obrenoviću. Godine 1885. počela je da radi Narodna gostionica Koste Petrovica-Rakice kao pravi ugostiteljski objekat. Preduzimljivi ljudi iz okolnih gradova podižu svoje vile i pansione, uređuje se centralna banjska zona, a sredinom devedesetih godina sačinjen je prvi regulacioni plan Vrnjacke Banje. 
Broj posetilaca je iz godine u godinu rastao. Naročiti uspon Banja doživljava u godinama pred balkanske ratove. Vrnjačka Banja je tada dobila veliki broj modernih pansiona, izgrađeno je novo kupatilo, radio je jedan bioskop, a u pripremi je bila izgradnja drugog. Pred same ratove pored Vrnjačke Banje prošla je pruga Stalać - Požega, tako da je Banja dobila dobre saobraćajne veze sa većinom gradova u Srbiji.
Težnja Vrnjačke Banje da postane moderno lečilište je prekinuta ratnim dešavanjima i Austro-Ugarskom okupacijom tokom Prvog svetskog rata. 
Tokom Prvog svetskog rata u banji se nalazilo više savezničkih bolnica, i ovo je svakako bio period stagnacije u njenom razvoju ako se izuzme pronalaženje izvora Snežnik 1916. godine, za šta  su zaslužni austrougarski oficiri.
Iako daleko od glavnih ratnih dešavanja, Vrnjačka Banja je bila na sudaru nacionalne i savezničke značajnosti i lokalne izolovanosti. U prilog tome govori činjenica da je upravo zbog svojih prirodnih predispozicija kao lečilište, Vrnjačka Banja ,,ugostila“ dve britanske medicinske ustanove i mnogobrojne uticajne političare i intelektualce Srbije. Kroz njihove zapise o Vrnjačkoj Banji u tom periodu, gde su se životi ovih slučajnih i namernih gostiju isprepletali sa životima vrnjčana, a svi oni budno ,,praćeni“ oštrim očima okupatorske vojske, svaki čovek može verodostojno stvoriti sliku o tome kako je nekada bilo u Velikom ratu. Vihor vremena je oduzeo mnoge dokaze, kako materijalne pokretne i nepokretne, tako i duhovne kroz zaborav usmenih kazivanja. Predstavljajući stara zdanja Vrnjačke Banje, kroz životne situacije engleskog medicinskog osoblja i srpskih intelektualaca, današnji Vrnjački Monmartr na Čajkinom brdu dopušta svakom posetiocu sećanje na ono što je nekada bilo. Međutim, ni Srbiju ni Vrnjačku Banju nisu zaobišla ratna dešavanja, pa se veliki deo kazivanja vezuje za taj period, gde je uteha i bekstvo pružana kroz papir i pero.


Značajne građevine i zdanja

Literarna rekonstrukcija izgleda Vrnjačke Banje prema zapisu Vladana Đorđevića, ,,Moja Starost“

,, Ja sam poslednji put bio u Vrnjcima pre petnaest godina  kada sam posetio đenerala Belimarkovića. Onda je u toj banji bilo vrlo malo učinjeno za komfor banjskih gostiju. Onda beše samo jedna vila na brdu nad banjom i to đeneralova i ,,državna mehana“. Banja nije imala čak ni vodovod, nego jednu česmu koju je podigao đeneral i na kojoj stajaše napisano:,,J. Belimarković žednima“. Izvori lekovite vode behu vrlo primitivno uhvaćeni u starom i novom ,,auzu za kupanje“. Hotela još ne beše nijednog a gosti su stanovali po vrlo primitivnim kućercima. Za to gosti behu mahom iz okoline...
Za poslednjih 15 godina državna uprava nije učinila ništa za hvatanje lekovite vode za piće; kupatila su ostala primitivna i zajednička; još ni jedne zasebne kabine za kupanje nije bilo.

Ali za to je privatna inicijativa učinila mnogo. Pre je svaki putnik koji je sa druma Trstenik – Kraljevo svrnuo put Vrnjaca izdaleka, video belu palatu đeneralovu. Sada sam je morao tražiti iza Magdalenićeve vile (vila Gorica), iza vile Agnes, iza čitavog niza vila do Ćirićeve. Sada se pruža lep park na desnoj obali lepo regulisane Vrnjačke reke; u parku ima nešto nalik na Kur-salon, restoracija ima četiri, od opštinske kuće do lepe dvokratnice Arnovljevića. Na drugom kraju Vrnjaca dugačak niz vila, običnih ali boljih kuća, dućana, sva hotela. Pozadi, u brdima ili preciznije na visovima, romantična vila Jela pesnika Dragutina Ilijća i sanatorijum jednog lekarskog konzilijuma ,,Terapija“. To je imao da bude naš Lamanovac, ali ga je rat zastao nedovršenog.
...Sve beše puno banjskih gostiju, jer sada svake godine dolaze gosti ne samo iz cele Srbije, nego čak i iz ,,preka“, iz Bosne, iz Stare Srbije...
Sem mnogih gostiju behu sada i nekolike ratne bolnice u Vrnjcima, pune ratnika i rekonvalescenata. Bolnice behu zauzele ,,najveći“ hotel, celu državnu kavanu, vilu ,,Atina“, veliku zgradu ,,Terapija“. Upravu i lečenje u tim bolnicama imao  je u svojim rukama dr Beri, sa svojim društvom engleskih lekara i milosrdnih sestara...“

Prva Vrnjačka razglednica

Sliku ratne Vrnjačke Banje upotpunjavale su vile i pansioni za smeštaj gostiju, uticajnih izbeglica, medicinskih misija i okupatora. Sagrađene sa kraja XIX i početka XX veka, svojim izgledom i namenom su kreirale gospodski i građanski duh Vrnjaca, koji nije utihnuo ni u toku rata, usled verodostojnosti građevina. Neke od njih je, nažalost, preuzeo zub vremena, a neke su sačuvane ali i svrhovno revitalizovane.

Narodna gostionica Koste Rakice smatra se kamenom temeljcem razvoja turističke Vrnjačke Banje i priča o njoj je neizostavni deo prve Vrnjačke razglednice, koji sada nedostaje. Iako poreklom Kruševljanin, Kosta Rakica je svojim životom i radom dao veliki doprinos razvoju banjskog ugostiteljstva. Ovaj nesvršeni bečki student medicine video je u Vrnjcima ono što drugi nisu: ,,Biće ovo mesto nadaleko čuveno po svojoj lekovitosti, iz godine u godinu sve više posećivano, u njega bi valjalo ulagati.“ I zato je zakupio od Novoselske opštine seosku mehanu 1882. godine, koja se nalazila tik uz krivudavo korito Vrnjačke reke. Međuim, Kosta Rakica se nije zadovoljio starom oronulom mehanom, pa pun energije i ideja uspeva da sagradi veliku, lepu i funkcionalnu zgradu ,,Narodnu gostionicu“, kasnije nazvanu ,,Državna gostionica“ kada je prodata državi. Bila je to prizmena zgrada, prilično velike površine, sa ukusno uređenim restoranom, sa dve trpezarije, salom za odmor, bilijar-salom, poslastičarnicom i letnjom baštom-terasom. Raspolagala je sa deset soba za smeštaj gostiju i hotelskom kuhinjom koja je spremala i dijetalnu hranu. Prostor oko gostionice bio je lepo urađen, sa travljacima i cvetnim lejama, što se, u neku ruku, može smatrati začetkom banjskog parka. Ispred gostionice bila je poslednja stanica za fijakere koji su dovozili goste iz pravca Kraljeva ili Kruševca.

Gostionica je dugo bila dika i ponos banje, skup ondašnje banjske elite, tajno zborište ljudi koji su bili borci protiv vladajućih režima. Krajem XIX veka (1887) Kosta Rakica je u centru Vrnjačke Banje podigao kvartire, stanove za prijem gostiju, poznate kao ,,Stanovi Rakičića“, današnje prizemlje vile Avala. U isto vreme bila je podignuta i kuća Konstantina Mladenovića, poznata kao Kočini stanovi, a nalazila se između današnjih hotela Slobode i Zvezde.

,,Državna gostionica“ je preživela okupaciju i bila je mesto okupljanja izbeglica visokog ranga što su iz Beograda pridošli u Vrnjce da se sklone.  O tome su pisali i dr Vladan Đorđević, Jovan Avakumović, Jovan Miodragović i drugi. Po dolasku Britanske medicinske misije ,,Državna gostionica“ je služila za smeštaj njenih članova. A u mirnodopska vremena ona je primala umetnike, muzičare i glumce, pisce i novinare i bila jedini kutak kulture u Vrnjcima, sve dok početkom XX veka nisu izgrađeni veći i moderniji objekti - ,,Sotirović“, ,,Orlovac“.

Godine 1928. završava se istorija prvog vrnjačkog ugostiteljskog objekta pri njenom rušenju na osnovu odluke banjske uprave pod izgovorom manjka reprezentativnosti za moderni razvoj Vrnjačke Banje.

Najveću značajnost svakako uživa Letnjikovac Jovana Belimarkovića, današnji Muzej i Zamak kulture Vrnjačke banje. Jovan Belimarković (1827-1906) je bio srpski general i viši državni službenik. Srpskoj istoriji ostaje poznat kao ministar srpskog kralja Milana Obrenovića i namesnik maloletnog kralja Aleksandra Obrenovića, a istoriji Vrnjaca kao inicijator razvoja i napretka. Od vremena izgradnje svog impozantnog letnjikovca, Belimarković se do svoje smrti zauzimao za razvoj i modernizaciju Vrnjačke Banje. Učestvovao je u mnogim projektima koje je aktivno pomagao angažujući stručne institucije i ličnosti na izradi regulacionih planova, kao što je plan za izgradnju vrnjačkog parka, a važno je napomenuti da je zaslužan i za izgradnju prvog vodovoda Vrnjačke Banje, 1892. godine. Osim već navedenih činjenica, njegov trag u istoriji banje još je dublji zahvaljujući tome što je u banju dovodio mnoge značajne ličnosti tog perioda. Tako su pod uticajem Jovana Belimarkovića Banju posetili, kralj Aleksandar Obrenović, njegova majka kraljica Natalija, dr Vladan Đorđević, Jovan Ristić i dr. Poslednjih 20 godina svog života Jovan Belimarković, inače po rođenju Beograđanin, proveo je u Vrnjačkoj Banji, s tim da je prvih deset u njoj uglavnom boravio leti, da bi tokom poslednjih 10 godina svog života u potpunosti prešao u banju. Sahranjen je u porodičnoj kapeli na Brankovoj glavici.

Prema projektu bečkog arhitekte Vintera i idejnom rešenju Belimarkovićevog sestrića arhitekte Pavla Denića, zamak je sagrađen između 1882. i 1887. godine. Ovaj letnjikovac podignut je iznad granice ondašnjeg banjskog reona, na padini iznad izvora Tople vode. Raskošno zdanje Belimarkovića izvedeno je u duhu romantičarskog istoricizma, sa renesansnim elementima po uzoru na poljske vile severne Italije. Za gradnju je korišćen beli mermer iz Belimarkovićevog majdana pod planinom Goč. Do sedamdesetih godina XX veka u njoj su živeli generalov sin i snaha od kojih je objekat otkupljen za kulturu. Projekat savremene namene i adaptacije zgrade izradio je arhitekta prof. Ivan Antić. Dvorac je proglašen kulturnim dobrom od velike vrednosti. Danas funkcioniše pod imenom ,,Zamak kulture” i u njemu je smešten Zavičajni muzej Vrnjačke Banje i izložbeni prostor u kom se održavaju brojne izložbe, koncerti, predavanja, dramski kolaži letnje škole i promocije knjiga. 
Sredinom devedesetih godina XIX veka počinje intezivna gradnja kuća za smeštaj banjskih posetilaca i za druge potrebe. Novopodignute zgrade za stanovanje bile su u stilu Narodne gostionice, sa otvorenim letnjim verandama i bogatim drvenim ukrasima. Tako je na južnom delu banjskog reona, pored glavne ulice, 1889. podignuta vila kapetana Simića, koja se i zvala ,,Simić“ i imala je 24 sobe za izdavanje, kuhinju i trpezariju u prostranom dvorištu i veliki drveni paviljon. Nekoliko godina kasnije, isti vlasnik izgradio je novu kuću, nazvanu ,,Nova vila Simić“, koja je kasnije modernizovana, promenivši ime u Švajcarija. Danas je to vila Srbija.
Beogradski trgovac Svetozar Vukčević je blizu Narodne gostionice sagradio vilu Zrak, a 1892, penzionisani apotekar Ivo Stojšić otvorio je u Banji hotel ,,Orlovac“, nazvan tako po jednom brdu u Ruđincima, gde se nalazio majdan tvrdog kamena. Hotel se sastojao od dva objekta, jedne zidane zgrade sa fasadom u gotskom stilu i jednog velikog paviljona u drvetu i staklu, koji je služio kao restoran. Prostrano dvorište Orlovca bilo je ukusno uređeno kao cvetna bašta sa cvetnim alejama, raznovrsnim zasadima i gasnim fenjerima. Između hotelskog vrta i glavnog banjskog šetališta bio je zasađen drvored jablanova. Orlovac je kasnije ukonjen zbog izgradnje hotela Soldatović (danas Zvezda).

Krajem XIX veka u Vrnjcima je podignuto još nekoliko značajnih objekata za smeštaj banjskih gostiju, a izvršena je adaptacija i modernizacija nekih seoskih kuća za iste namene. Na padini Crkvenog brda bile su podignute dve lepe stilske zgrade, vila Slavuj Save Obradovića, trgovca iz Velikog Gradišta i vila Šumadija kragujevačkog trgovca Obrena Jankovića.

Ćirićeva vila je zadužbina kraljevog oficira Ilije Ćirića. Poznatija je kao vila Taraboš, prepoznatljiva omanja stara kuća na izbrešku među hrastovima u Ulici Prvog maja. U jednom prospektu štampanom 1911. godine, u kome su pobrojani svi banjski objekti za smeštaj gostiju, između ostalih nalazi se i ,,stanovi pukovnika Ćirića, sa tri sobe“. Ilija Ćirić vojskovođa, kasnije miljenik mladog kralja Aleksandra, iz Drugog srpsko-turskog rata izlazi sa odlikovanjem, kao i general Jovan Belimarković. Ova dva bivša oficira dobro su se poznavali i pre nego što su izgradili svoje vrnjačke vile. Momenat njihovog upoznavanja je zbacivanje namesništva maloletnog Aleksandra Obrenovića 1893. godine. Kralj je od namesnika i ministara, preko Ćirića, tražio da podnesu ostavke, između ostalih i od Jovana Belimarkovića. Susret Belimarkovića i Ćirića u toku prvoaprilskog prevrata nije bio poslednji. U Vrnjačkoj Banji 1905. godine došlo je do imovinskog spora između Belimarkovićeg sestrića, Pavla Denića i Mihaila Magdalinića oko placa kod vile Gorice. Međutim, Ćirić je uprkos pisma kritike Magdalinića na račun Belimarkovića, ostao uzdržan od potencijalne afere i skandala, usled poštovanja prema generalu Belimarkoviću, školskom drugu njegovog oca. Pukovnik Ilija Ćirić je u vreme Prvog svetskog rata živeo u Vrnjačkoj Banji u vili Taraboš. Iz nje je interniran u septembru 1916. godine, zajedno sa generalima Ljubivojem Perišićem i Mihailom Magdalinićem. Ali su u Beogradu pušteni na zauzimanje bivšeg ministra Vukašina Petrovića.

Magdalenićeva Vila je poznatija kao vila Gorica. Nalazi se u sklopu vrnjačkog parka, u blizini hotela Fontana i Slavija. Ova vila upotpunjuje kulturni pejzaž Vrnjačke Banje svojim postojanjem, iako danas nema svrsishodnu funkciju i ne koristi se čak ni za stanovanje. Priča o vili Gorica vezuje se za njenog vlasnika, Mihaila Magdalenića, koji je svoj život okončao u ovoj vili 9. decembra 1927. godine. Čuveni srpski general je učestvovao je u Prvom, Drugom srpsko-turskom ratu i srpsko-bugarskom ratu kao načelnik inženjerije. Kao penzioner dobio je čin počasnog generala. General Magdalenić bio je redovni i honorarni profesor na Vojnoj akademiji. Početkom XX veka kupio je plac u Vrnjačkoj Banji na kome je sagradio svoju vilu. U vreme Prvog svetskog rata živi u Banji. Kada je krajem oktobra 1915. u Banji bio osnovan privremeni odbor, sastavljen od uglednih izbeglica i Vrnjčana, njegov član je bio i Magdalenić. U septembru 1916. bio je interniran iz Vrnjačke Banje i odveden u Beograd, ali je ubrzo pušten urgiranjem ministra Vukašina Petrovića. Tada se vraća u Vrnjačku Banju i do kraja života ostaje u svojoj vili.

Vila Jela književnika Dragutina Iljajića sagrađena je početkom XX veka u neposrednoj blizini Vrnjačke crkve. Bogata stilizovana floralna i geometrijska plastika ukrašava fasadu objekta. U načinu primene ovih arabeski oseća se uticaj ruske secesije. Iz osnovne mase objekta izlazi petougaona kula sa kopljem na vrhu.
Godine 1903. pri poseti ministra unutrašnjih poslova Stojana Protića, utvrđeno je ne poštovanje usvojenog regulacionog plana i naređeno je da se oni objekti koji ne zadovoljavaju utvrđene standarde poruše. Da bi se nadoknadio nedostatak smeštajnih kapaciteta za relativno kratko vreme podignuti su novi hoteli i vile: Sotirović (hotel Zvezda), Evropa (Vrnjački bioskop), Dobrila, Atina, Merkur, Arnovljević (danas Vila San), Danica, Gavrić, Jela, Katarina, Slavuj, Šumadija, Desanka, Soko, Lasta i dr. Tako je Vrnjačka Banja dobila najstarije urbano jezgro. Većina vila je locirana na Crkvenom brdu, poznatije kao Čajkino brdo. Ovaj breg romantične lepote, koji svojim ambijentalnim i arhitekturnim vrednostima predstavlja posebnu celinu, zaštićena je i proglašena kulturno-istorijskim dobrom od velikog značaja za Republiku Srbiju. 
Prvi spisak svih vila u banji objavio je Odbor stalnih posetilaca u svojoj publikaciji ,,Vođ po Vrnjačkoj Banji“, 1911. godine. Vrnjci su tada raspolagali sa tri mineralna kupatila, pedesetak vila i hotela, velikim parkom, vodovodom, lekarima, solidnim saobraćajnim vezama. Pored mineralnih kupatila, u centralnom parku kod toplih izvora nalazio se i kur-salon sa pokrivenim šetalištima i prostorijama za odmor i zabavu. Izgrađena je pruga Stalać – Kraljevo - Čačak, tako da su saobraćajne veze Banje sa drugim mestima u Srbiji znatno poboljšane. U Vrnjcima je tada popisano 629 soba, tako da su mogli godišnje da ugoste oko deset hiljada gostiju. U propratnom tekstu spisa skreće se pažnja da se u spisku navode četiri hotela, ali da je jedini pravi hotel ,,Sotirović“ sa kompletnom pansionskom uslugom, za razliku od restorana ,,Kruna“, ,,Evropa“ i objekta ,,Orlovac“. U tekstu se ne pominje hidroterapeutski zavod ,,Terapija“, koji je bio u izgradnji.

Britanske ratne bolnice u Vrnjačkoj Banji 1915, Ognjan Topalović

Prvi svetski rat Srbija je dočekala iscrpljena prehodnim Balkanskim ratovima. Epidemije zaraznih bolesti odneli su na hiljade života. Vrnjačka Banja je tokom rata bila veliko lečilište, najveće u Srbiji, u kom su se lečili i rehabilitovali srpski ratnici.
Prva saveznička vojna misija koja je došla u Vrnjačku Banju bila je bolnica koju je organizovao i vodio dr Džejms Beri - ,,Berijeva bolnica“. Sedište Berijeve bolnice bilo je u stacionaru ,,Terapija“ koja je bila locirana u neposrednoj blizini izvora Slatina. U njoj je radilo oko 25 lica. Ovaj hidroterapeutski zavod je 1910-1911. izgradilo akcionarsko društvo u kome je najviše akcija imao dr Avram Frakić. Zgrada je srušena šezdesetih godina XX veka. 
Druga medicinska misija bila je bolnica Crvenog krsta Velike Britanije, smeštena u tri banjske vile – Šumadiji, Zlatiboru i Avali. One su stacionirane su na padini Čajkinog brda i zadužbina su Obrena Jankovića koji je sagradio ove tri vile za sebe i svoju suprugu. Najpre je sagradio dve zgrade u stenama i na njima, a kasnije im je pidružio jos jednu sa većim brojem prostorija kako u prizemlju tako i na spratu. Bolnica u kome je radila Elzi Korbet bila je smeštena u ,,Zlatiboru“ sa operacionom blokom od 72 postelja i uz koje je bila sagrađena još jedna baraka za bolesnike zaražene pegavcem, španskom groznicom i tuberkulozom. ,,Avala“ je bila blok za oporavak i rehabilitaciju ranjenika. U nekoliko banjskih vila bilo je smešteno osoblje misija, pa je tako u vili ,,Šumadija“ bilo smešteno osoblje bolnice iz ,,Zlatibora“, a povremeno je za potrebe Berijeve bolnice korišćena i zgrada Prve vrnjačke osnovne škole i još nekoliko privremeno izgrađenih baraka.
Svoju humanost u lečenju pokazali su naročito dr Džems Beri, dr Emsli i Ivelin Hamerfild, dr Elsi Inglis, dr Hristoferson, Alis Hačinson, dr Ada Meklaren, bolničarka Elsi Korbet i drugi članovi stranih misija.
Kao uspomena na rad britanskih bolnica u Vrnjačkoj Banji, česma smeštena kod izvora Slatina pretvorena je u spomen česmu sa odvojenom spomen-pločom. Postavljena je u čast obeležavanja sedamdesetogodišnjice Prvog svetskog rata. Na beloj ploči koja volutama asocira na stub, ugrađena je crna mermerna ploča sa tekstom: ,,U spomen čovekoljublju britanskih žena – lekara i bolničarki, koje su 1915. godine u Vrnjačkoj Banji lečile srpske ranjenike i bolesnike. Građani Vrnjačke Banje, oktobra 1985.“

Prema sažetku zapisa Džejms Beri, Mej Dikinson Beri, Lajon Bliz ,,Jedinica Crvenog krsta u Srbiji“

,,Vrnjačka Banja – kupalište sa toplim sumporovitim izvorima, jedno je od najmodernijih i najvažnijih lečilišta u Srbiji. U njoj se nalazi jedna dugačka, raštrkana ulica sa vilama-pansionima i malim prodavnicama na jednoj strani, dok je druga strana uglavnom otvorena ka tzv. ,,parku“, gde šljunkovite staze vijugaju među travnatim parcelama, prošaranim grupama drveća i nekoliko cvetnih leja. Kroz park teče kanalisana reka premošćena mnogobrojnim drvenim mostovima. Raštrkane po samom parku i na padinama okolnih brda, nalaze se mnogobrojne vile, neke od njih privatne kuće, ali većina tipa pansiona. Jedna od najboljih među njima je vila ,,Agnes“  gde su trebali da budu smešteni članovi Jedinice. Ubrzo nakon našeg dolaska poveli su nas da vidimo nekoliko praznih vila, i rečeno nam je da možemo da izaberemo bilo koju koja bi nam odgovarala za bolnice i stanovanje... Na kraju smo saznali da postoji hidroterapeutska ustanova van grada i da je u lošem stanju. Naišli smo na zgradu koja je, iako ni u kom slučaju idealna za hiruršku bolnicu, bila ipak bolja od svih do tad viđenih i koja je imala veliku dvoranu i trpezariju. S toga smo odlučili da izaberemo hidraterapeutsku ustanovu ,,Terapiju“ za našu glavnu bolnicu, a kao drugu smo izabrali jednu tada nekorišćenu seosku školu, zgradu od cigle, koja se uzdizala na brdu preko puta. Sanatorijum ,,Terapija“ je bio vlasništvo nekolicine akcionara, a najviše akcija imao je dr Avram Frakić.
Da bi se stvorili optimalni uslovi za rad bolnice, morali su se preduzimati često i ozbiljniji radovi na izgradnji infrastrukture, na primer uvođenje vode u ,,Terapiju“. Nakon radova i ulaganja do 19. februara bolnica je bila spremna da primi prve pacijente. I škola je ubrzo nakon toga bila spremna za prijem. Ona je korišćena samo za pacijente koji su bili pokretni i zahtevali minimalnu negu, tako da se pokazala vrlo korisnom za oporavak pacijenata iz ,,Terapije“. Ove dve bolnice imale su ukupno 100 kreveta.“

Crveni krst u Srbiji, Elzi Korbet

Elzi Korbet je bila medicinska sestra koja je 1915. godine u Srbiju došla sa engleskom medicinskom misijom. U Vrnjačku Banju je prispela 24. maja i odmah se uključila u rad. U banji je ostala sve do januara 1916. godine.
Kad je Korbetova stigla u ,,Terapiji“ je već bila smeštena Berijeva bolnica koja je imala stručan tim sastavljen od kvalitetnih lekara i medicinskog osoblja koje nije cenilo drugo medicinsko osoblje koje je radilo u Banji. Ipak, Korbetovu i njene kolege su lepo primili. Zajedno su išli u crkvu u kojoj je služio anglikanski sveštenik. Takođe, zajedno su išli i na mnoge priredbe i tamo je, slušajući lokalne pesme i kola, zaključila da srpsko stanovništvo ima izuzetan muzički talenat. Najveći broj tih koncerata održavan je u ,,Narodnoj gostionici“. Ti prvi utisci bili su prijatni, tako da je ona unekoliko promenila svoje prvobitno mišljenje o Srbiji. 
Bolnička jedinica u kojoj je počela da radi Elzi Korbet imala je na raspolaganju tri zgrade.
Korbetova je bila smeštena u ,,Šumadiji“ i delila je sobu sa Kanađankom Ketlin Dilon. Bila je veoma zadovoljna položajem sobe jer je ,,imala divan pogled na šume i planine“. Uokolo je bilo dosta cveća, koje je prilično dobro održavano. ,,Šumadija“ je imala i svoj restoran i trpezariju.
Vila ,,Zlatibor“ je bila bolnica u kojoj su lečeni najteži ranjenici i vršene najkomplikovanije operacije. Oko zgrade je bilo mnogo cveća, tako da je ambijent odisao nekom posebnom lepotom i prisnošću. Svaka prostorija je imala izlaz na terasu, dok je s gornje strane postojao jedan izdvojeni deo za smeštaj bolesnika sa zaraznim bolestima. 
,,Avala“ je bila predviđena za rehabilitaciju i oporavak povređenih vojnika i oficira. Tu su rađene razne masaže i vežbe kojima su, kako piše Korbetova, rehabilitovani povređeni udovi, rane, lomovi i slično.

Značajne ličnosti iz Prvog svetskog rata u Vrnjačkoj Banji

Lepotu jednog mesta čini priroda, zdanja, ulice, klima, ali da bi neko mesto moglo zaista da nosi epitet ,,lepo“, mora da ima nešto što čini njegov duh. A to su ljudi. Lepota ljudi meri se njihovim karakterom, mentalitetom, dobrotom. Ako se lepota mesta meri i lepotom njegovih ljudi, koje je onda mesto Vrnjačke Banje na toj mernoj skali? Kakvi su je ljudi gradili?
Od svog nastanka (1868), Banja je slovila za lepo mesto smešteno u rajskoj dolini, koja je svojim krajolicima i nekim božanskim mirom podsećala na zemlju harmonije i spokoja. Bilo je potrebno da se sve što je priroda dala Vrnjcima dalje oplemenjuje, izgrađuje po meri čoveka. Stari neimari ove banje su to dobro znali, pa su stalno pokušavali da izgrađuju sklad između onog što su zatekli i onog što su stvarali. 
Neimari Vrnjačke Banje su stari banjski lekari, ugostitelji, baštovani, trgovci i zanatlije, pridošlice sa raznih strana i meštani. Znani i neznani utiskivali su svoj pečat u Vrnjce, pečat osobenosti i neponovljivosti. 
Vrnjačka Banja je, po prirodi stvari, gajlia one ljude koji su se bavili turizmom, ugostiteljstvom, banjskim lečenjem. Dva vrnjačka lika su čvrsto utisnuta u lokalnu istoriju. To su Milan Vuković, ugostitelj i Boža Miljković, turistički poslenik. Njihovi uzori su čuvene evropske Banje, a njihova žeja da i Vrnjci uđu u stroj elitnih lečilišta. Životi ovih ,,vrnjačkih neimara“ su isrepletani sa dešavanjima u okupiranoj Vrnjačkoj Banji za vreme Prvog Svetskog rata. Vuković je za vreme okupacije bio u internaciji, a Miljković u bežaniji preko albanskih gudura koje ga je odvelo na Jonsko more, odakle je preko Đovanija Di Medue na italijanskoj obali odveden u Francusku. Želja za stvaranjem i napretkom svog mesta nije prestajala da plamti i nakon ratnih previranja, gde je sa post ratnim oporavkom čitave zemlje, Vrnjačka Banja bila na putu savreme turističke revitalizacije.
Milan Vuković je rođen u Komorištu 1893. kao dete siromašnog trgovca. Na kraju XIX veka porodica Vuković se seli u Beograd. Sa malom platom i četvoročlanom porodicom, negov otac nije mogao da priušti Milanu više školovanje: samo osnovna škola i dva razreda gimnazije koje je završio 1907, a onda na zanat. Tri godine je Milan pohađao školu učenika u privredi, a od 1908. do 1911. bio je šegrt kod poslastičara Đorđa Dinića. Odmah je postao kalfa-pomoćnik u radnji istog Dinića u Beogradu i tu ostao do 1913. A onda počinje vrnjačka istorija Milana Vukovića.
Milan Vuković je prvi put došao u Vrnjce radi lečenja. Veruje se da mu je Vrnjačku Banju preporučio Jovan Cvijić, koji je često navraćao u ,,Srpsku krunu“ gde je Milan radio. Pored lečenja, hteo je u Vrnjcima da nastavi svoj zanat. Zapošljava se kod Milutinovićevih  kao pomoćnik. Od 1913. do 1916. Milan je bio i radnik i član porodice Milutinović. Po smrti vlasnika 1916. njegova supruga Ana nudi mladom Milanu ugovor o ortakluku i kao takav bio je prvi primer poslovnog poverenja između ugovorenih strana. Po ugovoru, Ana u poslastičarsko-delikatesnu radnju ,,Atina“ ulaže kapital, a Milan svoj ,,trud“. 
Ali da sve ne izgleda kako su Milan i Ana želeli, ,,postarao“ se okupator: iako je bio oslobođen služenja vojske, Milana nije mimoišla sudbina hiljada Srba koji su bili deportovani u Austro-ugarske logore. U logoru Ašnah na Dunavu i u Austriji Milan se našao od 1916. pa do 1918. godine. Po povratku iz logora, Milan se vraća u Vrnjce kod Ane Milutinović. On nastavlja tamo gde je stao odlaskom u internaciju: radi u ,,Atini“ do 1920.
Romatičan događaj je ozario sumornu Vrnjačku Banju nakon okupacije i Milanovog povratka iz internacije. Vezuje se za ljubav Milana i Milice. Usvojena kćer Bogoljuba i Ane, rodom Pljevaljka, Milica Laković postaje prava gospođica. Ana je svoje mladalačke manire prenela Milici, vaspitavajući je i oblačeći po poslednjoj modi. Milan, stariji pet godina, upoznao je Milicu pre internacije, ali kad se vratio zatekao je kao zrelu devojku izvrsnih manira. Usled ljubavi koja je brzo planula, nihovo venčanje u hramu Rođenja Presvete Bogorodice sa jeseni 1918. je bilo prvo venčanje u oslobođenoj Vrnjačkoj Banji.
Dragutin Jovanović Lune – Vojvoda Lune (1893-1932), četnik – komita od 1991. godine u odredu Vojvode Vuka (Vojin Popović), učesnik je oslobodilačkih ratova 1912-1918 i  za zasluge u ratovima nagrađen je brojnim odlikovanjima. 
Ovaj prekaljeni vojnik, nije bio Vrnjčanin po rođenju (rođen je u okolini Prilepa), ali je Vrnjčanin postao, nakon što se njegova porodica preselila u banju početkom XX veka. Njegova vojna karijera je burna i bogata, vojevao je na prostoru cele Srbije, istakao se u Prvom svetskom ratu i odlikovan je sa čak tri Karađorđeve zvezde i još 14 prestižnih odlikovanja. 
Ono što je dalo romantičnu notu danima okupacije u Vrnjačkoj Banji bio je boravak Vojvode Luneta (1918). On je, po odluci Vrhovne komande, sa još nekolicinom vojnika i podoficira, krajem 1917. i početkom 1918. prešao liniju fronta i obreo se u okupiranoj zemlji sa određenim obaveštajnim zadacima. U Vrnjačkoj Banji i okolini proveo je gotovo pola godine i dobro je uzbudio okupacione vlasti, koje nisu uspevale da ga se domognu. Događaji u kojima je on učestvovao i koje je, na neki način, sam kreirao, upotpunjuju sliku ratnih dana Vrnjačke Banje, prilika u njoj, sliku o njenim stanovnicima i odnosima sa okupatorskim vlastima. Dugo vremena je strogo čuvao tajnu svog dolaska; za nju su znali samo najbliži, ukućani i nekoliko prijatelja. Ali, početkom proleća, on stupa u dejstvo, krećući se od Vrnjačke Banje do Kraljeva, Kragujevca, Jagodine, pa ka Trsteniku, Kruševcu, Aleksandrovcu. Prikuplja obaveštajne podatke, izaziva nekoliko čarki sa žandarmima, uspešno izbegava zarobljavanje. U tim svojim akcijama, koje liče na komitske poduhvate iz njegove mladosti, Lune spasava zatvora viđenije ljude iz svog kraja, a stiže i da pripreti vahtmajsteru Dernjeiju, prvom čoveku Vrnjačke Banje. Narod Vrnjačkog kraja je već u proleće 1918. godine znao za Lunetov boravak Banji i za njegove podvige, ali se dobro čuvao vlasti koje su na svaki način pokušavale da doznaju njegova skrovišta i puteve kojima se kretao. Zato je s proleća 1918. baš zbog Lunetovog delovanja, bila povećana represija. Kada je krajem jula iste godine, sa jednom manjom grupom ponovo otišao na front, vlast je odahnula. Tri meseca kasnije, Vrnjačka Banja je bila oslobođena.
Nakon što je završio sa vojnom karijerom vojvoda Lune se posvetio političkoj. Bio je član demokratske stranke Ljube Davidovića i kao njen predstavnik pobedio je na izborima 1926. Od tada je postao predsednik opštine Vrnjačka Banja. Na čelu Banje on je sproveo više značajnih akcija, poput: pošumljavanja južnih padina Goča, regulacije Vrnjačke reke od mesta gde se danas nalazi hotel Srbija, do izvora Snežnik, organizovao je više društava opštinskog i lokalnog karaktera poput Udruženja četnika i Lovačkog društva.

Ubijen u Nišu od strane policijskog agenta 2. jula 1932. godine i sahranjen je na vrnjačkom groblju.

Uspomene svedoka

O tragičnim danima okupacije 1915-1918. koje su proveli u Vrnjačkoj Banji mnogi svedoci su ostavili svoje uspomene. Neki su čak objavili i knjige, kao, na primer, poznati srpski pedagog, rođen u selu Stanišincima na Goču, Jovan Miodragović (Tragični dani Srbije 1915-1918). Drugi su zabeležili olovkom svega onog što su se sećali, kao, na primer, Vladan Đorđević (Moja Starost). Veliki broj vojno sposobnih Vrnjčana prešao je sa vojskom Albaniju, među njima i Ljubisav Drašković, koji je, pomalo nevešto, ali svakako autentično, beležio svoje putovanje po gudurama Albanije.

I Đorđević i Miodragović, kao ljudi ,,od pera“ ostavili su izuzetno vredno svedočenje, koje je i istorijski dokument i literatura.

Oni obojica, sa svojim porodicama, pristižu sa mnoštvom izbeglica u Vrnjačku Banju neposredno pred okupaciju s jeseni 1915. U Banji provode nekoliko meseci – Miodragović do decembra 1915, a Vladan Đorđević do februara 1916, kada je internirniran u Austriju – i njihovo sećanje na to vreme beleži gotovo sve važnije događaje. Opisuju obične ljude, ali i veoma značajne ličnosti srpske istorije: bivše predsednike vlade, ministre, državne savetnike, bankare, jednog Karađorđevića (knez Aleksej), njihove porodice.

Iz zapisa se vidi da je Vrnjačka Banja u tim prvim mesecima okupacije bila najvažnije pribežište srpske elite. Njeno stanovništvo se više nego udvostručilo. Tragična situacija u kojoj se našlo lokalno i pridošlo stanovništvo dovela je do toga da su se društvene razlike savkodnevno brisale. Tegobnu sudbinu delili su svi pod istim uslovima.

Jovan Miodragović rodom iz vrnjačkog kraja (selo Stanišinci na Goču), pripada plejadi srpskih pedagoga koji su dali nesameriv doprinos razvoju pedagoške nauke i pedagoške prakse u Srbiji. Rođen je 29. avgusta 1854. godine u siromašnoj seljačkoj porodici sa sedmoro dece. Osnovnu školu završio je u Trsteniku, a gimnaziju u Kragujevcu. Sam se izdržavao pisanjem pisama, tapija i obavljanjem raznih drugih poslova, te rano školovanje pamti po konstantnom umoru i krajnjem siromaštvu. Godine 1871. počinje da pohađa Prvu učiteljsku školu u Srbiji i Kragujevcu u koju ga je privuklo „školovanje o državnom trošku“ što ga oslobađa napora u sticanju sredstava za život i školovanje. To se pozitivno održava na njegov uspeh u školi. Ovaj period obeležava niz uspešnih seminarskih radova i referata. Smelost u zaključcima i oštrina zapažanja nagoveštavaju budućeg stvaraoca.

Zbog izuzetne sposobnosti i postignutih rezultata Ministarstvo prosvete i crkvenih poslova po završetku školovanja raspoređuje Jovana Miodragovića u elitnu osnovnu školu kod Saborne crkve u Beogradu. Šest godina Miodragović, na sopstveni zahtev, vodi prvi razred i uvodi nov pristup nastavi za srećnije i veselije detinjstvo, za nove odnose i slobodu u školi.

Godine 1880. Kneževina Srbija šalje Miodragovića na školovanje u Lajpcig da bi razvio svoj kritički stav prema vaspitno-obrazovnoj praksi i unapredio je. Nakon trogodišnjeg školovanja Miodragović radi kao profesor Učiteljske škole u Beogradu i Aleksincu i u I i II beogradskoj gimnaziji.
Godine 1897. postaje referent za osnovnu nastavu u Ministarstvu prosvete i crkvenih poslova, radi na donošenju zakona o osnovnim školama i na izradi nastavnih planova i programa za gimnazije i osnovne škole.
Umro je 14. maja 1926. godine u Beogradu.

Vladan Đorđević (Beograd, 21. 11. 1844 – Baden, kod Beča, 31. 08. 1930), doktor medicine, političar, književnik i lični lekar kralja Milana Obrenovića. Gimnaziju je završio u Beogradu, a studije medicine u Beču, gde je 1869. godine stekao doktorat medicine i hirurgije Usavršavao je hirurgiju na bečkoj Univerzitetskoj hirurškoj klinici (1869–1871) i na nemačkom bojištu za vreme Francusko-pruskog rata (1870). Kao šef hirurškog odelenja i načelnik saniteta osniva 1872. godine Srpsko lekarsko društvo, a dve godine kasnije učestvuje u osnivanju Srpskog društva Crvenog krsta i pokreće Srpski arhiv za celokupno lekarstvo. Upravljao je vojnom sanitetskom službom u ratovima 1876–1878, i 1885. Od 1888. je dopisni, a od 1892. godine redovni član Srpske kraljevske akademije. Primljen je u članstvo velikog broja domaćih i stranih lekarskih, književnih i naučnih društava, a 1925. promovisan je za počasnog doktora Beogradskog univerziteta.

U političkom životu ističe se kao vladin poverenik i poslanik u Narodnoj skupštini, predsednik Beogradske opštine (1884–1885), ministar prosvete i crkvenih dela (1888–1889). Godine 1891. ulazi u diplomatsku službu, najpre kao poslanik Srbije u Atini (do 1894), potom u Carigradu (1894–1897). Na vrhuncu političke karijere bio je predsednik Ministarskog saveta i ministar inostranih dela (1897–1900). Kao penzionisani ministar predsednik bio je osuđen na 6 meseci zatvora (1906) pod optužbom da je obelodanio tajna državna dokumenta u delu ,,Kraj jedne dinastije“. Svoju naklonost prema Austriji potisnuo je od vremena Aneksione krize 1908. rusofilstvom, zbog čega je jedno vreme interniran (1916–1918) za vreme boravka u Vrnjačkoj Banji.

Kao književnik bio je jedan od najplodnijih srpskih pisaca, koji se okušao u velikom broju različitih proznih žanrova: pripovetkama, romanima, dramama, putopisima, memoarima, književnoj kritici, istoriografiji, polemičkoj i prevodnoj književnosti. I pored brojnih nedostataka, njegova književna dela dela danas su korisna prevashodno zbog obilja publikovane arhivske građe, naročito austrijskog porekla. Određenu, mada ograničenu izvornu vrednost imaju svedočanstva o događajima u kojima je učestvovao, saopštena kroz memoare, političke eseje i spise iz istorije Srbije.

Ljubisav Drašković iz Vrnjaca (1879-1956) učestvovao je u oba Balkanska rata, a u Prvom Svetskom ratu je bio od samog početka. U svim ratovima bio je deo konjice. Demobilisan je marta 1919. godine u čin podnarednika III eskadrona Šumadijskog konjičkog puka prvog poziva. 
Posle rata, 1920. godine bio je izabran za predsednika Vrnjačke opštine, a posle ponovnog biranja ostao je na dužnosti sve do 1926, kada ga je na tom mestu smenio opet jedan ,,solunac“, veliki ratnik i patriota, Dragutin Jovanović – Vojvoda Lune. Njegov dnevik i zapisi o povlačenju preko Albanije nije sačuvan u celosti, već počinje od 1916.

Vladan Đorđević, ,,Moja Starost“, Vrnjačka Banja kao pribežište uticajnih ličnosti iz Srbije za vreme Prvog svetskog rata:
,,Tu sam svaki dan nalazio puno svoga društva u ,,užem“ i ,,širem“ smislu, t.j. i mojih školskih drugova kao što behu đeneral Mihalo Srećković (1843-1920), đeneral Ljubiša Perišić itd. i puno poznanika Beograđana. Samih bivših ministara beše tada u Banji 15, ako ne i svih 18. Da vidim da li ću ih se moći setiti: Stojan Veljković, Vladimir Jovanović, Jovan Avakumović, Stojan Ribarac, Ljuba Kovačević, Vasilije Antonić, Lazar J. Jovanović, dr Voja Veljković, Luka Lazarević, Pavićević, Pavle Denić, Giga Geršić...Bio je tada u Banji i aktivni ministar finansija dr Laza Paču, ali teško bolestan tako da nije nikako izlazio iz sobe. Kako je u istoj vili stanovao i Ljubiša Perišić, to nam je on redovno donosio novosti sa ratišta pre nego što se u kiosku mogu razgrabiti niške novine, jedine koje su još izlazile. 
U kavani smo provodili celo pre podne. Mnogi su igrali karte, ali još više ih je pretresalo novosti sa bojišta, koje su nas kadšto oduševljavale najboljim izgledima, pa onda bacale u brigu i očajanje...“

Stojan Veljković (1830-1925), pravnik, doktorirao je u Hajdelbergu; profesor Liceja u Beogradu; ministar pravde (1871-1873, 1878-1880); predsednik Kasacionog suda; bio član Društva srpske slovesnosti. Objavio delo ,,Objašnjenje trgovačkog zakonika“.

Vladimir Jovanović (1833-1922), političar, prvak Liberalne stranke, profesor na Velikoj školi u Beogradu, proganjan od strane vlasti; ministar finansija (1876-1878); predsednik Srpskog učenog društva; napisao ,,Politički rečnik“; glavni i odgovorni urednik Miletićeve ,,Zastave“; posthumno objavljene autobiografske beleške.

Jovan Avakumović (1841-1928) – političar i državnik; pripadao Libelarnoj stranci. Bio je upravnik grada Beograda(1880, 1887), ministar inostranih poslova, predsednik srpske vlade (1892-1893 i 1903); sarađivao sa zaverenicima 1903. godine; napisao udžbenik iz krivičnog prava; bio je član Srpske Kraljevske Akademije.

Vasilije Antonić (1860-1929) bio je vojni ministar i ministar inostranih dela; učesnik Srpsko-bugarskog rata 1885; komandir čete pitomaca Vojne akademije; načelnik štaba komande Šumadijske, potom Dunavske divizijske oblasti, ađutant kralja Aleksandra Obrenovića; vojni izaslanik pri srpskom poslanstvu u Beču; 18. jula 1917. godine od okupacionih vlasti postavljen za predsednika opštine u Beogradu.

Lazar J. Jovanović je bio ministar narodne privrede u tzv. ,,neutralnoj vladi“ Svetomira Nikolajevića; pripadao Liberalnoj stranci.

Luka Lazarević je bio učesnik u zaveri protiv Aleksandra Obrenovića.

Gligorije Giga Gerši (1842-1918), doktor pravnih nauka; ideolog Ujedinjene omladine srpske; profesor i rektor Velike škole i Beogradskog univerziteta i jedan od osnivača Radikalne stranke i član njenog Glavnog odobra; osnivač naprednjačkog glasila ,,Videlo“, član srpske Kraljevske akademije; ministar pravde.

Dr Lazar Paču, istaknuti državnik u vremenu od 1904. do svoje smrti, za vreme Prvog Svetskog rata se zadesio na lečenju u Vrnjačkoj Banji, gde je i okončao svoj život 12. oktobra 1915. Rođen je u Čurugu (Bačka), 1855. godine u porodici cincarskog porekla. Studirao je u Cirihu i Berlinu, gde je doktorirao na medicinskom fakultetu sa disertacijom o reumatskim oboljenjima, a usput je završio i studije ekonomije. Po povratku u Srbiju radio je kao opštinski lekar u Beogradu. Bio je i državni komesar Narodne banke, a kasnije i direktor Beogradske zadruge. U tri navrata je bio i minstar finansija. Početkom Balkanskih ratova uveo je, pored redovnog, i ratni budžet, a 1914. uspeo je da, na početku Prvog svetskog rata, finansijski stabilizuje Srbiju i opremi je za ratovanje. Uspeo je da svojom stručnošću spreči Srbiju da završi Balkanske ratove sa zaduživanjima. Ponekad se to pripisuje njegovoj ,,škrtosti“, usled toga de je bio veoma strog i principijalan ministar finansija. Po pitanju trošenja para iz državne kase nije popuštao ni kraljevim zahtevima ako su se kosili sa pravilima o trošenju budžetskih sredstava. Poslednje tri godine života bolovao je od raka jetre i spas je tražio u vrnjačkim mineralnim vodama. Tu ga je i zadesila smrt, pa je sahranjen u porti Vrnjačke crkve. Nakon rata njegovi posmrtni ostaci su preneti u Beograd.

Lokalne priče

Most ljubavi

U osvit Prvog svetskog rata, dok još rat ni slutili nisu, zavoleli su se i jedno drugm obećali učiteljica Nada i srpski oficir Relja. Bila je to ljubav o kojoj su svi pričali, koja je plenila pažnju svih Vrnjčana. Ali, došao je rat sa svim užasima koje sobom nosi. Srpski-oficir Relja odlazi u Grčku na front gde se zaljubljuje u Grkinju i raskida zaruke sa Nadom. O njegovoj daljoj sudbi legenda ne kazuje ništa, ali zato Nadinu sudbinu zna svaki Banjčanin. Zbog prevelike tuge ona je svakim danom klonula sve višei i naposletku umire, mlada i nesrećna.
Devojke potrešene Nadinom sudbinom, u želji da sačuvaju svoju ljubav, na katance ispisuju svoja imena i imena svojih dragana i vezuju za ogradu mosta koji je bio omiljeno sastajalište Nade i Relje a ključeve simbolično bacaju u reku. Došli su novi ratovi i nova stradanja. Priča je bila zaboravljena, a običaj devojaka da „vezuju" svoju ljubav se izobičajio. Sve dok Desanka Maksimović, po pričanju starih meštana, u jednoj od mnogih poseta Vrnjačkoj Banji, nije saznala za ovu tragičnu priču i inspirisana njome napisala jednu od svojih najlepših ljubavnih pesama ,,Molitva za ljubav“. Iako smo skloni zaboravu, ovoj priči produžuju život mladi parovi su nastavili tradiciju „vezivanja" svoje ljubavi, a most nazvali Most ljubavi.

Molitva za ljubav

Brzo kao kratkovečne cveća liske
i ova ljubav staće da se kruni i drobi:
žedan je zaborava tamni vir.
O, bože, drugi ti se mole za sreću i mir,
a ja: sačuvaj u srcu mom, zarobi,
jučerašnjeg dana nestalni pram.

Zaklopi dušu moju sad ko zlatnu
škrinju, načini je ljubavi hram.
O, duša moja ne moli sreću za se -
sve dosadašnje radosti nek se snište -
ali pobožno ona od tebe ište
da dan se ovaj od strašnog brodoloma spase.

Bez pomoći tvoje povenuće sve brzo
kao bulka u zrelome žitu i lanu.
O, bože ne molim za sreću, za radost, za
slast.

Da bol ovaj ne umre, mene je strah;
da oganj sveti što u meni planu
ne sagori iznenadno u prah,
ne razbukti se prekonoć u strast.

Desanka Maksimovic

Svedočenje Vladana Đorđevića o dolasku okupatora

,,Sa sviju strana jurili su stalni i privremeni stanovnici Banje u kavanu, kao da je neko sazvao opšti zbor. Za mojim običnim stolom behu već svi poznanici i drugovi. Svi nalažahu da treba izabrati kakvu takvu vlast, koja će upravljati Vrnjcima do dolaska naših ili neprijateljskih vlasti. 
Govornik je sigurno za to predložio mene što sam ja nekada bio predsednik Ministarskog saveta. Stilizovao sam pismenu izjavu kojom će se Vrnjci predati neprijatelju. 
Može se reći da je odbor dva dana uspešno radio za sigurnost građana. 
Trećeg dana javiše iskupljenom odboru da idu Austrijanci.
Neki predlagahu da ih odbor dočeka na drumu pred opštinskom kućom ili pred etapnom stanicom, ali ja nađoh da je bolje ostaviti na sokaku nekoga ko će njihovog komandanta dovesti pred iskupljeni odbor u kancelariju etapne stanice. 
Tako je urađeno.
Posle nekoliko mučnih trenutaka dovedoše k nama jednog omalenog austrijskog vojnika bez sablje, sa jednim bajonetom u kaniji i sa štapićem u ruci. Na grudima, o jednom dugmetu bluze visio mu je četvrtasti komad pependekla na kome beše prilepljeno ono parče đeneralštabne karte Srbije na kome se nalaze Vrnjci...
Kroz Vrnjce prođe čitava jedna divizija pravo u planine, pravcem kojim beše otišla ona naša očajna baterija...
Mora biti da su austrijske vlasti tek sad saznale kako u Vrnjačkoj Banji ima puno bivših srpskih ministara, jer sada poslaše u Banju za načelnika stanice Princa Ferdinanda Lobkovica, potpredsednika austrijske gospodske kuće, vođu Konzervativne stranke u njihovom gornjem domu. 
Princ Lobkovic beše rezervni konjički potpukovnik. Krupan čovek i veliki gospodin u ponašanju bio je sasvim učtiv i ljubazan. Samnom je vrlo rado razgovarao i kad god smo se sreli u parku ili smo se našli u kavani na ,,jauzini“ on se upuštao u duže razgovore. ..
Posle Lobkovica češće su se menjali šefovi etape u Vrnjcima, ali to behu niži oficiri, često ljudi surovog ponašanja..."

Svedočenje Jovana Miodragovića o bekstvu u Vrnjačku Banju i dolasku okupatora

,,..Tek u putu mi odlučismo, da ne idemo ni u Kruševac ni u Kraljevo. Pomislimo, da u Vrnjcima ima dosta stanova, a sad nije banjska sezona: imaće više stanova i namernica. A tamo imamo rodbine. Odlučismo se za Vrnjce. Vozom taman do vrnjačke stanice, a odatle voz produžuje pravo za Kraljevo, a mi ćemo kolima za banju... Nađosmo dakle ja i kum Zarić s porodicom jedna seljačka, volovska kola te potrpasmo stvari i popesmo ženske; a ja i on kuražismo peške pa šta nam Bog da! I stigosmo posle ručka. Odmah počeše svi da nam se žale, kako nema stanova. U vrnjačkom ,,Grand Hotelu“, što se ovde zove ,,Jevropa“, i nema stanova. To je samo velika ,,restauracija“. Moramo tražiti po vilama.Udarismo odmah u traženje, ali bez uspeha. Očajanje. Već smo brinuli kako ćemo i noćašnju noć prodremati u hotel ,,Jevropi“ za stolom u običnim kaputima.
U tom nas neko uputi u jednu vilu u vrh sela... To je obična seljačka kuća, iz koje je domaćin otišao još 1912, u Balkanski rat, pa još nije dolazio. A ostala mu je majka s jednom kćerkom i snahom. I one tri drže kuću. I sad im beše slava Sv. Luka, i one je slavile. I mi dođosmo na slavu. Od dve sobe one behu jednu spremili za izdavanje...Kako tako, nama je ovo bavljenje u ovoj seljačkoj kući ostalo u vrlo prijatnoj uspomeni...
...Osvanu sreda 28. Okt. I ako je sinoć bilo oblačno osvanu lep dan. Od jutros lepo sunce. Moja mlađa ćerka poranila i pred vratima čisti cipele od jučerašnjeg blata. Najedamput upade u sobu i veli:
-Tata! Došle Švabe!... Evo dođe g. Gođevac, te kaza njegovima, i ovaj komšija gore ode da kaže njegovima.
Odmah ustanem, obučem se što sam brže mogao i izađem napolje da vidim. I vidim, da je doista došlo 40-50 njih s puškama i behu se rasturili pred hotelom ,,Jevropom“ i razgovaraju s našima i njihovima koji su u nas bili zarobljeni i ovde internirani. U top prođe ceo jedan odred njihovih i naš Dr. Gašić, upravnik bolnice, ide pred njima, da im pokaže i preda bolnice. Svi su bili Austrijanci i vodio ih je jedan potporučnik... Zatim je dolazilo još austrijske vojske i do mraka je već lupao doboš: da se za 24 sata prijave svi vojni obveznici i da se ulicama može ići samo do 6 časova uveče i od 7 ujutru. 
Tako Švabe dođoše i počeše da zavrću. A mi smo bili sad već potpuno odsečeni od svojih i od ostalog sveta i jevropskog bojišta i ništa nismo mogli znati šta je tamo. Saznavali smo za ponešto samo preko njih i iz njihovih novina...
Bože, kako je teško bez svoje Otadžbine!...Lepo, dođoše ljudi iz daleka sveta, pa ti uzeše tvoju rođenu zemlju, tvoju državu, tvoju kuću, tvoju slobodu i načiniše nas robljem u našoj rođenoj zemlji. Sad će da čine od nas što god hoće!... I naši nas više ne mogu braniti, a ni mi se golotrbi i praznih ruku, ne možemo sami braniti. I od sad ne pomaže više junaštvo, nego samo molba i poniznost.
Nastaše dani ropstva, a, kako li će oni jadnici , koji nemaju ništa u džepu pa i mi što imamo po malo!“

Tragična sudbina Vučice, zapisao Jovan Miodragović

,,22.Nov... Predmet senzacije današnjeg dana bilo je pričanje o ubistvu neke mlade iz ovog sela . Ubile je Švabe. Ona je bila udata dole u vrnjačko polje do Morave. Tamo su je Švabe i našle kod stoke, pa je pitale nešto. Čini  mi se, gde je brod na Moravi. Ona im kazala pogrešno. Oni uzmu da je ona to činila namerno, pa se vrate, nađu je i osude na smrt i obese (sad neki pričaju da je izboli bajonetima) je nasred sela pored puta, da seljani vide i znaju kako će proći svaki onaj koji bude zavodio njinu vojsku. Njena je majka čula to noćas i jutros je rano odjurila naniže, kukajući i kroz selo i niz banju. Toj je jadnici bilo ime Vučica.
Literatura 

,,Vrnjačka Banja u okupaciji 1915-1918”, Ognjan Topalović

,,Posle iscrpljujućih Balkanskih ratova 1912-1913, u kojima je Kraljevina Srbija izvojevala vojničke pobede i znatno proširila svoju teritoriju na jugu, jedva da je prošla godina dana u saniranju teških posledica, a nad njom se nadvila nova pošast: rat sa Centralnim silama. O prvoj godini Svetskog rata u Vrnjačkoj Banji ne postoji mnogo zapisa. Početkom novembra 1915. i vrnjački kraj je bio okupiran. Sve ono što je snašlo stanovnike okupirane Srbije snašlo je i Vrnjačane. Oni su administrativno potpali pod Vojni generalni guverman, pod austrougarsku vlast. Okupator je zaveo stroge mere čije se ne pridržavanje strogo kažnjavalo. Vrnjačka Banja, kao relativno malo mesto, koje je bilo u neku ruku specifično zbog toga što je pripadalo lečilištima, imala je donekle lakši položaj i bila manje ekonomski iscrpljivana. Godine 1917. u njoj je zabeležen priličan broj posetilaca i nije bilo većih potresa. Okupacione vlasti su čak insistirale na oživaljvanju prosvetnih aktivnosti i otvaranju škola. Usled rata, 1916. godine je otkriven izvor hladne mineralne vode, kasnije nazvan ,,Snežnik“. Ni u vreme oružanog otpora Vrnjačka Banja nije bila podvrgavana težim oblicima represije. Vrnjačka Banja je pred samu okupaciju bila jedan od najvećih medicinskih centara Srbije u kome su lečili ranjenike i bolesnike pripadnici stranih misija, uglavnom Engleske i Škotske. Mnogi su ovde dočekali okupaciju, ne želeći da napuste svoje pacijente, pa su tek nekoliko meseci kasnije repatrirani.“

,,Vojvoda Lune”, Ognjan Topalović

Ono što je dalo romantičnu notu danima okupacije u Vrnjačkoj Banji bio je boravak Vojvode Luneta (1918). On je, po odluci Vrhovne komande, sa još nekolicinom vojnika i podoficira, krajem 1917. i početkom 1918, prešao liniju fronta i obreo se u okupiranoj zemlji sa određenim obaveštajnim zadacima. U Vrnjačkoj Banji i okolini proveo je gotovo pola godine i dobro je uzbudio okupacione vlasti, koje nisu uspevale da ga se domognu...

,,Tragom zapisa i uspomena” Ognjan Topalović

U ovoj knjizi kao skromnom doprinosu popunjavanja mozaika što se zove vrnjačka istorija, autor je želeo da iz zaborava istrgne neke likove i događaje vezane za Vrnjačku Banju o kojima se u javnosti malo ili nimalo zna. Kulturna istorija Vrnjaca je pisana umnogome i iz pamćenja nebrojenih svedoka, žitelja i gostiju. Knjiga je koncipirana tako da u prvom delu pokaže događaje, a u drugom likove, uz poštovanje hronologije zbivaja. Obrađeni period obuhvata razdoblje od Drugog srpsko-turskog rata 1877-1978, preko opisa Britanskih ratnih bolnica iz 1915. godine i jedinice Crvenog krsta do 1943. i Drugog svetskog rata. 

Vrnjačka Banja je oslobođena 19. oktobra 1918. godine.

Autor:
administrator
El. pošta Štampa PDF
~ Kontakt informacije ~

(C) 2017 Turistička Organizacija Vrnjačka Banja